Ugovor o zajmu predstavlja ugovor kojim se jedno lice (zajmodavac) obavezuje da drugom licu (zajmoprimcu) preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta vrati zajmodavcu u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade.
Ugovori o zajmu nisu strogo formalni ugovori, što znači da njihova sudska overa nije uslov punovažnosti ugovora (može i ne mora).
Ugovor o zajmu treba da sadrži svojeručni potpis ugovarača. Međutim, i ovaj ugovor, kao i svi ostali ugovori (osim ugovora o doživotnom izdržavanju), može biti potpisan posredstvom ovlašćenog punomoćnika. Pored potpisa ugovarača, ugovor može sadržati i potpis eventualnih svedoka.
Ugovor mora sadržati iznos pozajmljenog novca, valutu i rok vraćanja. Ugovor može glasiti na stranu valutu, s tim da ukoliko dođe do sudskog spora, povraćaj pozajmljenog novca se može tražiti samo u dinarskoj protivvrednosti pozajmljene valute, na dan isplate.
Ugovor o zajmu
Ako ugovarači nisu ugovorili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti ugovornog odnosa, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka, koji ne može biti kraći od dva meseca, računajući od upućivanja poziva zajmodavca, da mu se zajam vrati.
Ugovorom se zajmoprimac ne može obavezati da uz glavni dug, duguje i kamatu na pozajmljena sredstva (to mogu samo banke). Zakonska kamata se može tražiti samo za period docnje, odn. za period od dana isteka roka za vraćanje zajma, pa do isplate.
Zelenaški ugovori su ugovori koji su samo prividni ugovori o zajmu, a ukoliko su nastali iskorišćavanjem teškog imovinskog stanja, teških prilika, nužde, lakomislenosti ili nedovoljne sposobnosti za rasuđivanje oštećenog – ništavi su ugovori koji ne proizvode dejstvo. Zelenaški ugovori su teško dokazivi, jer se u ovim ugovorima nikada ne iskazuje visina kamate, koja nije zakonom dozvoljena, već se glavnici odmah pripisuje kamata, i u ugovor se unosi konačni zbir kamate i glavnice kao dugovana suma. Zelenaši obično ne pozajmljuju novac bez obezbeđenja (hipoteka na nepokretnostima, prevoznim sredstvima i sl.) , jer time osiguravaju svoje novčano potraživanje.
Međutim, za dokazivanje zelenaških ugovora nije dovoljno dokazati samo zelenašku kamatu, već je potrebno dokazati i postojanje drugih uslova (teških prilika zajmoprimca, stanje nužde i sl.).
To praktično znači da ako zajmoprimac dokaže da je na pozajmljeni iznos plaćao (npr.) 10% mesečnu kamatu, a ne dokaže da mu je novac bio neophodan za, (npr.) lečenje deteta (stanje nužde), pa da je sa tog razloga bio prinuđen da ga pozajmi pod navedenim uslovima, sud neće uvažiti zahtev, i poništiti ovakav ugovor.
Ukoliko dug nije vraćen u roku, zajmodavac ga može naplatiti sudskim putem , pokretanjem parnice protiv dužnika.
Pokretanjem spora radi naplate duga, može se tražiti i privremena mera radi obezbeđenje predmetnog novčanog potraživanja (privremena mera), na nepokretnim ili pokretnim stvarima dužnika. Ovom merom se obezbeđuje postojeći dug, i sprečava osujećivanje njegove naplate, a sud je određuje ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi.
Davanje novca na zajam bez pisanih tragova, pa čak i između bliskih srodnika – ugovora, potvrde, priznanice i sl. je teško dokazivo, i krajnje nesigurno za zajmodavca.
Rok zastarevanja, odnosno, rok za pokretanje sudskog postupka radi naplate novčanog potraživanja, je 10 godina od dana kada je novac pozajmljen.
Ukoliko zajmodavac uspe u sporu, i dobije pravnosnažnu presudu u svoju korist, istu može prinudno izvršiti u periodu od narednih 10 godina, od dana dobijanja sudske odluke, a nakon isteka navedenog roka, presudu više ne može izvršiti sudskim putem.